Kako sam, jal’ zbog svojih jal’ zbog tuđih grešaka izvisio za društvo
što se tiče ove akcije, bejah osuđen da sam (doduše u grupi od
tridesetak ljudi), pohodim Rumiju. I pišem izveštaj, nažalost.
Zamorna noćna vožnja, utrnulost ekstremiteta, nedostatak sna. A, onda
pred zoru, u snoviđenju ili ne (nisam se usudio da dodirnem staklo čija
bi hladnoća mogla biti dobar kriterijum) stene koje cepaju plavičastu
maglu nad planinama; pojedine hridi opasno blizu, dovoljno osvetljene
punim Mesecom čiji se reflektovani zraci još ne povlače pred probuđenim
Istokom.
Podgorica u ranim jutarnjim časovima. Novi pogled na grad u kome sam
proveo mnoge letnje dane detinjstva – prohladno prolećno jutro, puste
ulice. Nije se mnogo promenila za poslednjih sedam godina. Građena i
dograđivana, podeljena ideološki – grafitima i bilbordima, ali opšte
usnula. U povratku će slika više odgovarati davno zapamćenom: pod
ubitačnim suncem, bez hlada, zagrejani asfalt i blokovske, uniformne
zgrade, presečena ledenim tirkizom Morače...
Na periferiji, prema Zeti protiče reka Cijevna. Određenje “reka“
je diskutabilno naročito leti kada voda prekriva samo dno kanjona (koji
je i sam minijaturan, ali sa strogo vertikalnim stranama, tako da joj
ime sasvim odgovara). Znajući je u tom izdanju, ne malo sam se začudio
kada smo zastali da vidimo njen vodopad. Podsmeh je zamenjen
začuđenošću kada sam čuo huku i video kako se tok višestruko širi.
Pored pomenutog velikog vodopada, zbog konfiguracuje stenja, bočno se
spuštaju desetine uskih slapova. Sezona topljenja snegova solidno je
odradila posao! Stajanje na steni izazivajući vodenu stihiju originalan
je način jutarnjeg umivanja (i tuširanja). Rasanjivanje mi je dobro
došlo!
Smeštaj je bio kod jataka u Donjem Štoju, navodno najjužnijem
naseljenom mestu u državi. Planiran je odlazak na Adu Bojanu, širokom
peščanom plažom (deluje fino van sezone, jednom bih mogao tu da čekam
Novu godinu), a zatim čamcem.
Kombinacija nemilosrdnog sunca, jakog vetra koji rashlađuje, ali i mrsi
kosu (autor se tu našao pogođen). Dobra stvar je da se od šuma talasa
nije čulo čavrljanje brbljivih planinara. Čamac se pokazao premalim za
ovoliku grupu, a oni kojima nije bilo zanimljivo da čekaju svoj red
(ima nas) krenuli su uzvodno s namerom da Bojanu forsiraju preko mosta.
„Kraći put nije uvek i lakši put“ – pomislih stojeci do kolena u
močvari u predelu koji podseća na filmove o ratu u Vijetnamu. Nije bilo
napada pijavica. Možda sledeći put! Izbijanje na reku i sojenice kao
nagoveštaj civilizacije, zatim blizu mosta riblji restoran i čorba koja
vadi stvar. Sama ada je nastala nakon što je 1886. na ušću reke potonuo
francuski brod. Od nanosa je formirano ostrvo sa vrlo raznovrsnom
florom i faunom. Valjda zato što je pretežno nenaseljeno. Zanimljivo mi
je bilo da nalazim lokacije koje asociraju na scene iz filma „Lepota
poroka“.
Uspon na Rumiju (1595m) poceo je sutradan sa nadmorske visine od oko
400m. Planiran je bio napad sa kopnene a silazak na morsku stranu, u
stari Bar. Pogled prema vrhu na kome se beli crkva, sa grebenima i
pobrđem koje treba savladati delovalo je demorališuće. Arhetip
crnogorskog krša, makija i ostaci zidića kojima se odnekud doneta
plodna zemlja otimala od kamena... Promena nadmorske visine i
vegetacije, uvale pod snegom i debeo sloj trulog lišća na padinama i za
sam finalni uspon – go kamen sa mestimičnim odranjanjem (ne preterano
opasnim). Skadarsko jezero se moglo osmotriri sve do albanske obale (rt
je zaklanjao pogled na Skadar), a primorska strana beše pod maglom koja
se raspršuje i čije pare kipe preko južnih gudura. Na vrhu je čekala
grupa planinara iz Bara, preko radija obaveštenih o našem dolasku.
Metalna crkva iz jednog komada površine 3x2m, sa zvonima koja treba
pokrenuti ručno, penjući se na krov. Asketski obed dok vetar iz zaleđa
obećava nevreme, a magla je već progutala naše odredište. Silazak
bejaše usporen povremenim padanjem, a kada smo stigli na proplanak gde
se okupljala grupa, kiša je već počela. Tu su Barane čekali otvoreni
kamioni koji je trebalo da ih vrate u grad. Pred argumentima koje su
pružile atmosferske pojave, odlučeno je da se u grad spustimo vozilima.
E, to je bio zanimljivo! Vozač koji, kada je to moguće, seče krivine,
ne obazirući se na to da ne vozi krtole; uzak put nad ništavilom;
naginjanje na jednu ili drugu stranu radi održavanja ravnoteže kamiona,
bodrenje lokalnih saputnika: „Ajde, Božo, nagari!“, sve to začinjeno
razgovorima koji podižu moral vođenim između iskusnih planinara: „
Sećaš li se kad smo se prevrtali u onom vojnom transporteru?“...
Začudo, stigosmo zdravi i čitavi, ali od obilaska starog grada nije
bilo ništa.
U toku vožnje ka bazi, prolepšalo se vreme, pa je jedna frakcija
odlučila da poseti solanu. Tu se nađosmo pred vodenom preprekom: kanal
koji se prelazi skelom, no ona beše zaključana. Obijanje i krađa skele
trajala je petnaestak minuta (u povratku da sve vratimo u pređašnje
stanje trebalo nam je više, jer se smračilo), a prebacivanje je vršeno
u turama od po tri čoveka – kapetan i dva člana posade. Nažalost, nismo
videli ono što smo očekivali: bazennčiće i brda soli (koja smo, kao
pravi planinari, hteli da osvojimo). Valjda još nije počela sezona
„berbe“ soli, tako da su udubljenja bila pod vodom. U svakom slučaju,
okruženje je bilo interesantno: barsko rastinje pored vode ispresecane
zemljanim nasipima, ravnica poput prerije, šumovit predeo oko
kanala, a za ono što sam mislio da je šljunak, ispostavilo se da su
sitne školjke koje krckaju pod nogama...
Sledećeg dana sa entuzijazmom smo se uputili ka Skadru, ali se brzo
(tako brzo je i entuzijazam splasnuo) i vratismo jer se za albansku
vizu van sezone čeka desetak dana. Besni u povratku zauzesmo stari grad
Svač iznad Šaskog jezera, koji su pre nas posedovali Mongoli (u stvari,
razrušili su ga 1204.), Mlečani i Turci. Grad je imao dve crkve, a
ostaci jedne, građene u gotičkom stilu još su vidljivi. Dan proveden u
starom Ulcinju, uskim ulicama, maslinjacima, u hladovitim dvorištima
crkava i džamija, peščanim i šljunkovitim plažama... Polazak u suton;
na deonici kamenite obale koristili smo se kozjom stazicom ometani
oštrim kamenjem odozdo, niskim granjem odozgo; četiri baterijske lampe
na sedam ljudi. Izbijanje na asfaltni put koji se približava moru i
tradicionalna planinarska poseta kafani. Tu smo izazvali ne malu
znatiželju osoblja (komada 1), što i nije veliko čudo – planinarenje po
mraku pored mora još nije zaživelo u tim krajevima. „Imaš li muzike?“-
upita neko iz našeg čopora. „Samo rusku.“ „To, udri!“, čini mi se da
sam ja rekao. Iznenađenjima nikad kraja - onda se iz starog kasetofona
oglasi „Ljube“, jedna od meni omiljenih grupa što sam slušao prilikom
svog boravka u matuški. Da mi je neko pričao da ću negde u
bestragiji slušati mjuzu koju ni u Beogradu nisam uspeo da pronađem...
Ispostavilo se da su ostali gosti Rusi (dva muškarca i tri žene, jedna
sa dalekog istoka, reklo bi se po fizionomiji) i da nisu gosti, nego
domaćini tj. vlasnici krčme. Nakon okrepljenja produžismo plažom.
Noge duboko tonu u mek pesak pod ravnodušnim statičnim nebom, tama na
zemlji - osećaj Sizifofske uzaludnosti kretanja. Eonima stara svetlost
zvezda kao jedino vidljivo i periodičan šum mora. Esencija večnosti.
U povratku se svratilo do manastira Morače iz 1252, zadužbine unuka
Stefana Nemanje. Smešten je u Platijama, na platou nad rekom, sa
uređenim prilazom, potokom i mostićima. Stara kamena česma. Freska
svetog Jovana iz 13. veka.
Praznično toplo veče i probijanje pod punom opremom kroz narod koji je
izmileo napolje. Povratak u malograđanštinu velikog grada.
